LJUBANE KAKO TO SRPSKO IME IMAS?

'zašto nema takvih kultnih ovdje? pa nema dovoljnog broja psihički labilnih, bolesnih i iskompleksiranih, plus nešto čistih naivaca...vidiš da je mentalitet još onda i tamo liječio komplekse
jedno vrijeme kultni su se hvalili upadima na vip, i time se hranili, travko im je hebo nanu i pokazao koliko je licemjerno to dobrohotstvo i demokracija na kultnima"


Elem,mamu ti jebem mutantsku,ti si kao neki Hrvat"Hajde mi nadji i jedno ime LJUBO u Zagorju ili Medjumurju.Nema.Ima samo u hercegovachkom kamenjaru jer ste sirotinjo kamenjarska za shaku vatikanskog graha prelazili u katolichku vjeru.Sta kazesh na ovo,da li je istina ili laz?Hajde dokazi pichka ti materina mutantska da lazem i da sam mentalno bolestan.Izaberi koju god hocesh temu i probaj se dokazati nad mojom malenkoshcu.Pichka si kao i sve shto dolazi sa tog hercegovachkog kamenjara jer ko zadbje kujice podvijete rep i pobjegnete u kucicu iz koje virite i chekate ne bi li koga ujeli za nogu,a kada dobijesh nogom u rebra onda cesh opet cviliti i bjezati u kucicu pa se necesh pojavljivati par mjeseci jer eto necesh imati posla sa budalom.Ovo su Kultni,pa da malo kujicama pokazem kako je to biti Cool.

Značenje i porijeklo imena Ljubo u hrvatskoj tradiciji
Ime Ljubo ima duboko ukorijenjeno značenje u hrvatskoj tradiciji. Ljubo dolazi od staroslavenskog imena Ljubomir, što znači "onaj koji nosi ljubav". Ljubomir se sastoji od dvije riječi - "ljub" što znači ljubav, a "mir" što znači mir. Ime Ljubo može se tumačiti kao simbol ljubavi, sreće i mira.U hrvatskoj tradiciji, ime Ljubo je često bilo popularno među obiteljima koje su se bavile poljoprivredom i stočarstvom. Ime se često povezuje s plodnošću, blagostanjem i obiljem.
Također, ime Ljubo se često koristilo kao simbol prijateljstva i lojalnosti, pa su ga često birali i oni koji su bili privrženi svojim prijateljstvima.U hrvatskoj mitologiji, Ljubo je ime jednog od bogova ljubavi. On je bio zaštitnik zaljubljenih i njegovo ime je bilo često korišteno u izrečicama i narodnim pričama. Također, ime Ljubo se često povezivalo s veseljem i radostima, a mnogi koji su ga nosili bili su poznati po svojoj veseloj prirodi.Danas se ime Ljubo rijetko koristi, ali i dalje ima svoje mjesto u hrvatskoj tradiciji. Često se može čuti u obiteljima koje žele sačuvati tradicionalne vrijednosti i njegovati hrvatsku kulturu. Ime Ljubo je izvorno hrvatsko ime i njegovo značenje i porijeklo su duboko ukorijenjeni u hrvatskoj kulturi.

Ma ,iskreno bolje ti ide poezija i tekstovi o vjeri,tamo si prirodnija koliko toliko u odnosu na ovo Googlanje i copy /past.Ja u 99% svojih tekstova tipkam iz glave i ne sluzim se nikakvim Wikipedijima i ostalim sranjima smishljenim od americkih cifuta kako zajebati ljude na internetu i kako od glupih napraviti josh gluplje.Dakle,osobno znam za imena koja su srpska,Stojan,Radamila,Rada i to mi je ispricala jedna velika prijateljica Hercegovka te mi objasnila porijeklo tih imena.Bila je katolkinja a ne pravoslavna da sam mogao pomisliti da to radi iz nekog nacionalno vjerskog poriva.To je povijest Hercegovine,doduse ima jos drugih elemenata koji su utjecali na to da su davali takva imena.Ali negdje do 1.800 god. to je bila njihova svakodnevnica.Prelazeci na katolicanstvo ti srpski mutanti su postojali veci katolici od samih katolika kao shto su danas veci hrvati od pravih hrvata.Sve je to zbog neke koristi,a sa katolichkom vjerom su povezani ko muslimani sa krshcanstvom..Svaki pravi zagrebchan zna to i ne podnosi ih organski jer su kao shiptari povezani i umrezeni u hrvatsko drushtvo to drushtvo opljachkali i pokrali kao niko do sada.I da ne tipkam dalje jer je pravim hrvatima to jako dobro poznato.Najveci dio katolichkog klera je regrutovan sa kamenjara (znachi ,teshka sirotinja koja nije ishla u te shkole zbog vjere nego zbog stomaka.Ja znam shta je prava vjera jer su mi susjedi bili pravi vjernici a njihov sin najbolji frend pa sam odlazio na mise kao dijete vise da mu pravim drustvo nego zbog vjere.Njegova cijela obitelj mi je ostala u sjecanju kao smjerni i skromni ljudi koji su sve krshcanske vjere smatrali istim i nisu ih dijelili jer su govorili ko dijeli Isusa Krista na pola taj nije vjernik.Elem,hercegovci kako napisah nisu nikakvi vjernici (cast iznimkama).a dokaz je i Medjugorje od kojega su napravili biznis,dok to Vatikamn ne smatra kao neko vjerodostojno svetishte.Mogao bi ti pisati i navoditi stotine primjera da ti pokazem chinjenicama da sam u pravu,ali i ovo je dovoljno shto sam iz glave naveo.A sada cu ti malo pejstati kao shto si ti kontra dokaz.Od kako sam presao na tviter gdje pisem josh vishe sam se uvjerio da su hercegovci srpski mutanti jer vecina drugo srbijanaca i auto shovinista iz kruga beogradske dvojke su istog mentalnog sklopa.Umrezeni su u Srbiji kao hercegovci u Hrvatskoj i sluze gazdama od kojih dobijaju mrvice ispod stola.Iti odvratni ljudi bez imalo etike,ponosa ili nechega drugoga vrijednog poshtivanja.U Zagrebu sam sa njima bio jako blizak jer su se druzili samnom i pravili mi se veliki prijatelji zato shto su imali velike materijalne koristi.Dakle:

Ljubomir Nenadović, jedan je od prvih Srba koji su se školovali u inostranstvu, sin čuvenog prote Mateje Nenadovića i unuk kneza Alekse, jedna je od ličnosti "ljubljenog" imena koja je obeležila srpsku istoriju.

Pristalica i poštovalac rada Dositelja Obradovića, imao je široko filozofsko obrazovanje, dosta je putovao i bio upoznat sa savremenim idejama i kulturom zapadnih naroda.

mentalitet wrote:Ma ,iskreno bolje ti ide poezija i tekstovi o vjeri,tamo si prirodnija koliko toliko u odnosu na ovo Googlanje i  copy /past.Ja u 99% svojih tekstova tipkam iz glave i ne sluzim se nikakvim Wikipedijima i ostalim sranjima smishljenim od americkih cifuta kako zajebati ljude na internetu i kako od glupih napraviti josh gluplje.Dakle,osobno znam za imena koja su srpska,Stojan,Radamila,Rada i to mi je ispricala jedna velika prijateljica Hercegovka te mi objasnila porijeklo tih imena.Bila je katolkinja a ne pravoslavna da sam mogao pomisliti da to radi iz nekog nacionalno vjerskog poriva.To je povijest Hercegovine,doduse ima jos drugih elemenata koji su utjecali na to da su davali takva imena.Ali negdje do 1.800 god. to je bila njihova svakodnevnica.Prelazeci na katolicanstvo ti srpski mutanti su postojali veci katolici od samih katolika kao shto su danas veci hrvati od pravih hrvata.Sve je to zbog neke koristi,a sa katolichkom vjerom su povezani ko muslimani sa krshcanstvom..Svaki pravi zagrebchan zna to i ne podnosi ih organski jer su kao shiptari povezani i umrezeni u hrvatsko drushtvo to drushtvo opljachkali i pokrali kao niko do sada.I da ne tipkam dalje jer je pravim hrvatima to jako dobro poznato.Najveci dio katolichkog klera je regrutovan sa kamenjara (znachi ,teshka sirotinja koja nije ishla u te shkole zbog vjere nego zbog stomaka.Ja znam shta je prava vjera jer su mi susjedi bili pravi vjernici a njihov sin najbolji frend pa sam odlazio na mise kao dijete vise da mu pravim drustvo nego zbog vjere.Njegova cijela obitelj mi je ostala u sjecanju kao smjerni i skromni ljudi koji su sve krshcanske vjere smatrali istim i nisu ih dijelili jer su govorili ko dijeli Isusa Krista na pola taj nije vjernik.Elem,hercegovci kako napisah nisu nikakvi vjernici (cast iznimkama).a dokaz je i Medjugorje od kojega su napravili biznis,dok to Vatikamn ne smatra kao neko vjerodostojno svetishte.Mogao bi ti pisati i navoditi stotine primjera da ti pokazem chinjenicama da sam u pravu,ali i ovo je dovoljno shto sam iz glave naveo.A sada cu ti malo pejstati kao shto si ti kontra dokaz.Od kako sam presao na tviter gdje pisem josh vishe sam se uvjerio da su hercegovci srpski mutanti jer vecina drugo srbijanaca i auto shovinista iz kruga beogradske dvojke su istog mentalnog sklopa.Umrezeni su u Srbiji kao hercegovci u Hrvatskoj i sluze gazdama od kojih dobijaju mrvice ispod stola.Iti odvratni ljudi bez imalo etike,ponosa ili nechega drugoga vrijednog poshtivanja.U Zagrebu sam sa njima bio jako blizak jer su se druzili samnom i pravili mi se veliki prijatelji zato shto su imali velike materijalne koristi.Dakle:

Ljubomir Nenadović, jedan je od prvih Srba koji su se školovali u inostranstvu, sin čuvenog prote Mateje Nenadovića i unuk kneza Alekse, jedna je od ličnosti "ljubljenog" imena koja je obeležila srpsku istoriju.

Pristalica i poštovalac rada Dositelja Obradovića, imao je široko filozofsko obrazovanje, dosta je putovao i bio upoznat sa savremenim idejama i kulturom zapadnih naroda.

Srbi sve i svuda. Evo sad ću i ja napisati nešto iz glave. Na nethaer forumu pisao je na Religiji jedan simpa harikrišnijevac Jivashakti i imao je uzrečicu: tko je sam sebi učitelj ima magarca za učitelja. Mislim da je jako vrijeđao magarce.

Znam da volis citati i da te interesira,tko smo,sto smo,i kamo idemo.Banaliziras neke stvari svojim smijehom i tako saljes poruku da si struchnjak za sve a posebno za svoje porijeklo.Vidis,ja do 1989 nisam uopce sumnjao da nisam Hrvat.Medjutim,kada sam vidio to ludilo pomislio sam,jebo te nije moguce da si iznikao iz takvog naroda?Dao sam se u potragu i shvatio da nemam nikakve veze sa slavenskim porijeklom.Dakle,hvala Bogu ni Hrvat ni Srbin a kamo li musliman.Nikad ovdje nisam napisao odakle mi je porijeklo jer smatram da to nije vazno vec je vazno kakav si chovjek.Drzi se onih 10 bozijih zapovijedi i moj si brat..Otvorio sam ovu temu zbog onog idiota koji se kurchi da je Hrvat.mada svojim upisima sama kalja pravo hrvatsko nasledje.Nisu srbi svugdje i sve,ali su opet na pravoj strani Povijesti,dakle protiv zla.A trebala bi i ti biti ako si prava krshcanka i ne ides u crkvu zato shto je to pozeljno i moderno.prochitaj ovo,pa ako shvatis poantu,javi se za diskusiju.Do tada zelim ti da uzivash u nechemu shto je zanimljivo i shto nas tjera da razmishljamo.



Poslednje pitanje - Isak Asimov 1956

18 June 2014 at 09:26
Poslednje pitanje postavljeno je prvi put, donekle u šali, 21. maja 2061, u vreme kad je za čovečanstvo konačno nastupilo razdoblje prosvećenosti. Pitanje je bilo posledica opklade, u pet dolara, sklopljene uz čašicu. Sve se to dogodilo ovako:
Aleksandar Adel i Bertram Lupov pripadali su armiji tehničara koji su verno opsluživali Multivac. Oni su znali — u onoj meri u kojoj je to bilo dostupno ljudskim bićima — šta leži iza bezbrojnih milja hladne fasade tog gigantskog kompjutera, s njegovim krckavim zvucima i lampicama koje su se palile i gasile. Oni su bar uopšteno, iako vrlo neodređeno, poznavali opšti raspored releja i električnih kola koji su odavno postali previše složeni i preveliki da bi jedno pojedinačno ljudsko biće moglo jasno da ih razume.
Multivac je sam sebe podešavao i sam sebe ispravljao. Moralo je tako da bude, jer ni jedno ljudsko biće ne bi moglo da ga podesi i ispravi dovoljno brzo, čak ni dovoljno dobro. Zato su se Adel i Lupov brinuli za čudovišnog diva samo »površno«, iako niko drugi ne bi mogao njihov posao obavljati bolje od njih. Ubacivali su u njega podatke, podešavali pitanja prema njegovim zahtevima i prevodili Multivacove odgovore. Svakako su oni, kao i svi drugi poput njih, imali pravo da dele Multivacovu slavu.
Decenijama je Multivac pomagao ljudima da projektuju brodove i računaju putanje koje su omogućile čoveku da stigne do Meseca, Marsa i Venere. I to je bilo sve što se moglo postići s oskudnim kapacitetima Zemlje. Previše je energije bilo potrebno za duga putovanja. Zemlja je eksploatisala svoje rezerve uglja i urana sve efikasnije, ali i te su rezerve bile ograničene.
Međutim, Multivac je polako sticao dovoljno znanja kako bi na temeljniji način mogao da odgovori na značajnija pitanja, pa je 14. maja 2061, dotadašnja teorija postala stvarnost.
Čovek je sada mogao da skladišti i konvertuje energiju Sunca i da je neposredno koristiti na celoj planeti. Čitava Zemlja je prestala sa sagorevanjem nafte i uglja i sa korišćenjem fizije urana, te je uključila sklopku, koja ju je spojila sa malom stanicom, prečnika jedne milje, koja je kružila oko Zemlje na pola puta do Meseca. Nevidljivi zraci energije Sunca osiguravali su pogonsku snagu za sve mašine na Zemlji.
Sedam dana je trajalo slavlje i kada su Adel i Lupov konačno uspeli da se reše javnih svečanosti mirno su seli, tamo gde niko neće da ih traži, u puste podzemne komore gde su se nazirali delovi Multivacovog moćnog ukopanog tela. Sam, u praznom hodu, sortirajući podatke sa zadovoljnim lenjim krckanjem, Multivac je takođe zaslužio odmor i momci su to priznavali. Zapravo i nisu imali nameru da ga uznemiravaju.
Poneli su sa sobom i flašu i njihova je jedina želja bila da se opuste, praveći društvo jedan drugome. I flaši.
— Sve je to zanimljivo, kad razmisliš o tome — reče Adel. Na njegovom širokom licu primećivao se umor dok je staklenim štapićem lagano mešao piće, posmatrajući kockice leda kako se uz zveckanje okreću u čaši. — Sva energija koja će nam ikada trebati. I to besplatno. Dovoljno energije da, kada bismo to želeli, rastopimo čitavu Zemlju i pretvorimo je u grudvu nečistog gvožđa. A taj delić energije koji bismo tako utrošili nam nikada ne bi nedostajao. Evo više energije nego što će nam ikada zatrebati. Zauvek i zauvek i zauvek.
Lupov nakrivi glavu. To je obično radio kad bi hteo nekome da protivreči, a to je upravo sada smerao, delimično zato što je on morao da nosi led i čaše.
— Ne zauvek — reče.
— Uf, do đavola, praktično zauvek. Sve dok se Sunce ne ugasi, Berte.
— To nije zauvek.
— U redu. Milijarde i milijarde godina. Možda dvadeset milijardi. Jesi li sada zadovoljan?
Lupov prstima prođe kroz retku kosu, kao da hoće time da proveri da li je još ima, i lagano otpi iz čaše.
— Dvadeset milijardi godina nije zauvek.
— Pa, trajaće dok smo mi živi. To je dovoljno, zar ne?
— Za nas bi bili dovoljni i ugalj i uran.
— Slažem se, ali sada možemo da priključimo svaki pojedini svemirski brod na Solarnu stanicu i on može da ode do Plutona i da se vrati milion puta, bez brige o gorivu. To ne možeš s ugljem i uranom. Pitaj Multivaca, ako mi ne veruješ.
— Ne moram da pitam Multivaca. Znam to.
— Onda prestani da omalovažavaš ono što je Multivac za nas učinio — rasrdi se Adel. — To je velika stvar.
— Ko kaže da nije? Ono što sam hteo da kažem je da ni jedno sunce neće večno da traje. Samo to. Sigurni smo dvadeset milijardi godina, ali šta onda?
Lupov upre prst, koji je lagano drhtao, u svog sagovornika i nastavi.
— I nemoj mi reći da ćemo se priključiti na neko drugo sunce.
Neko je vreme vladala tišina. Adel je tu i tamo prinosio čašu ustima, a Lupovljeve oči se polako zatvoriše. Odmarali su.
Odjednom Lupov otvori oči.
— Razmišljaš o tome kako ćemo se priključiti na neko drugo sunce kad naše crkne, zar ne?
— Ne razmišljam.
— Razmišljaš. Slab si u logici, to je tvoj problem. Ti si poput onog momka što ga je uhvatio pljusak pa je potrčao u šumarak i sklonio se pod drvo. Nije se brinuo, znaš, jer je računao... kad se jedno drvo natopi... da će se lako skloniti pod sledeće drvo.
— Razumem — reče Adell. — I nemoj da vičeš. Kad sunce ode, i ostale zvezde će se ugasiti.
— I te kako — promrmlja Lupov. — Sve je počelo tom prvobitnom kosmičkom eksplozijom, što god to bilo, i sve će završiti kad se ugase sve zvezde. Neke će se zvezde ugasiti brže od drugih. Do đavola, divovi neće trajati ni sto miliona godina. Sunce će trajati dvadeset milijardi godina, a patuljci će možda izdržati sto milijardi. Ali, za bilion godina sve će biti tamno. Entropija se mora povećati do maksimuma, nema druge.
— Znam sve o entropiji — dostojanstveno odvrati Adel.
— Đavola ti znaš.
— Znam koliko i ti.
— Onda znaš da jednog dana sve mora da stane.
— U redu. Ko kaže da nije tako?
— Ti, jadna budalo. Rekao si da sad imamo svu energiju koja će nam ikada trebati, zauvek. Rekao si »zauvek«.
Sad je Adel postao svadljiv.
— Možda ćemo jednog dana ponovo moći da sagradimo sve to — reče.
— Nikada.
— Zašto da ne? Jednog dana.
— Nikada.
— Pitaj Multivaca.
— Ti pitaj Multivaca, ako se usuđuješ. Kladim se u pet dolara da to nije moguće.
Adel je bio dovoljno pijan da to učini i dovoljno trezan da pretvori potrebne simbole i operacije u pitanje koje bi, izraženo rečima, glasilo otprilike ovako: Hoće li čovečanstvo jednog dana moći, bez čistog utroška energije, vratiti Suncu njegovu punu mladalačku snagu, čak i pošto ono umre od starosti?
Možda bi se to pitanje jednostavnije moglo izraziti ovako: Kako se čisti iznos entropije svemira može značajno smanjiti?
Multivac se umirio i zaćutao. Lampice su prestale da svetlucaju, a tiho krckanje releja je prestalo.
A tada, kad se uplašenim tehničarima učinilo da više neće moći da zadržavaju dah, odjednom je oživeo teleks priključen na odgovarajući deo Multivaca. Na traci je bilo ispisano pet reči: NEDOVOLJNO PODATAKA ZA SMISLEN ODGOVOR.
— Ništa od opklade — odgovori Lupov. Žurno su izašli iz komore.
Sledećeg jutra, zaokupljeni glavoboljom i mamurlukom, obojica su zaboravili na događaj.
 
*****
Jerod, Jerodina i Jerodeta I i II su posmatrali kako se zvezdana slika na viziploči menja za vreme njihovog bezvremenskog putovanja kroz hiperprostor. Odjednom, ravnomerno raspoređena zvezdana prašina ustupila je mesto velikom, jarkom disku čija je površina ličila na mermer.
— To je X-23 — reče Jerod. Čvrsto je stisnuo tanke ruke iza leđa tako da su mu zglobovi pobeleli.
Jerodeta I i II, obe devojčice, iskusile su putovanje hipersvemirom prvi put u životu pa ih je malo smeo trenutni osećaj... kao da im je neko okrenuo unutrašnju stranu napolje. Prikrile su to kikotanjem pa su divlje počele da trče oko majke, vrišteći:
— Stigli smo na X-23... stigli smo na X-23... stigli smo...
— Mir, deco — oštro reče Jerodina. — Jesi li siguran, Jerode?
— Šta drugo nego da sam siguran? — upita Jerod i pogleda na bezobličnu metalnu izbočinu na plafonu. Pružala se kroz čitavu prostoriju i nestajala kroz zidove na oba kraja. Bila je dugačka koliko i sam brod.
Jerod nije znao mnogo o toj debeloj metalnoj šipki; znao je samo da je nazivaju Microvac i da mu čovek može postavljati pitanja ako želi; ako mu niko i ne bi postavljao pitanja, njegov je zadatak bio da dovede brod do već ranije utvrđenog odredišta; da se napaja energijom iz raznih Sub-Galaktičkih Energana; da izračunava jednačine za pojedinačne skokove hiperprostorom...
Jerod i njegova porodica su trebali samo da čekaju u udobnim stambenim prostorijama na brodu.
Neko je nekada rekao Jerodu da »ac« na kraju reči »Microvac« znači »Analogue Computer« na drevnom engleskom ali je to skoro i zaboravio.
Jerodinine oči se ovlažiše dok je gledala kroz viziploču.
— Ne mogu da se suzdržim. Osećam se čudno zbog odlaska sa Zemlje.
— Zašto, zaboga? — upita Jerod. — Tamo nismo ništa imali. Na X-23 ćemo imati sve. Nećeš biti sama. Nećeš biti pionir. Na planeti već ima više od milion ljudi. Zaboga, pa naši će prapraunuci tražiti nove svetove zato što će X-23 biti prenaseljen. — Zastao je i zamislio se, a tada nastavio. — Kažem ti, srećni smo što su nam kompjuteri omogućili međuzvezdano putovanje, kad pomisliš kako se čovečanstvo uvećava.
— Znam, znam — tužno reče Jerodina.
— Naš Microvac je najbolji Microvac na svetu — javi se Jerodeta I.
— Slažem se s tobom — reče Jerod i raščupa joj kosu.
— Bio je to zaista lep osećaj, imati lični Microvac, i Jerodu je bilo drago što je rođen u ovoj generaciji a ne nekoj drugoj. Kad mu je otac bio mlad, kompjuteri su bili ogromna postrojenja koja su zauzimala na stotine kvadratnih milja zemljišta. Tada je postojao samo po jedan kompjuter na svakoj planeti. Zvali su ih Planetarnim AC-ima. Njihova veličina je stalno rasla tokom hiljada godina, a tada je odjednom došlo do usavršavanja. Tranzistore su zamenile molekularne cevi tako da je i najveći Planetarni AC mogao da se smesti u prostor koji je odgovarao polovini zapremine svemirskog broda.
Jerod oseti zanos, kao i uvek kad bi se setio da je njegov sopstveni, lični Microvac mnogo puta složeniji od drevnog i primitivnog Multivaca koji je prvi ukrotio Sunce; skoro toliko složen kao i Zemljin (i najveći) Planetarni AC koji je prvi rešio problem hipersvemirskog putovanja i omogućio putovanje do zvezda.
— Toliko zvezda i toliko planeta — uzdahnu Jerodina, zaokupljena sopstvenim mislima. — Pretpostavljam da će se porodice, poput nas sada, zauvek seliti na nove planete.
— Ne zauvek — nasmeši se Jerod. — Sve će jednog dana da stane, ali do tada će da prođu milijarde godina. Mnogo milijardi. Čak se i zvezde istroše, znaš. Entropija mora da se povećava.
— Šta je to entropija, tatice? — prodorno viknu Jerodeta II.
— Entropija je, zlato moje, reč kojom označavamo trošenje svemira. Sve se troši, znaš, kao i tvoj mali voki-toki robot, sećaš li se?
— Zar ne možeš jednostavno da ubaciš novu energetsku bateriju, kao što si to uradio s mojim robotom?
— Zvezde i jesu energetske baterije, mila. Kad se one jednom ugase, više nećemo imati energetskih baterija.
Jerodeta I poče da vrišti.
— Nemoj da dozvoliš da se ugase, tatice. Ne daj da se zvezde istroše!
— Eto, vidi šta si sad uradio — ljutito prošapta Jerodina.
— Kako sam mogao da znam da će to da ih uplaši? — odgovori šapatom Jerod.
— Pitaj Microvaca — molila je Jerodeta I. — Pitaj ga kako se zvezde ponovo uključuju.
— Hajde — reče Jerodina. — To će da ih umiri. (I Jerodeta II je počela da plače.)
Jerod slegnu ramenima.
— Ne, ne, mile moje. Pitaću Microvaca. Ne brinite, on će da nam kaže.
Postavio je Microvacu pitanje i brzo dodao:
— Odštampaj odgovor.
Rukom je prikrio traku celufilma i veselo rekao:
— Eto, Microvac kaže da će za sve da se pobrine kad za to dođe vreme i zato ne morate više da brinete.
— A sada, deco — javi se Jerodina — vreme je za spavanje. Ubrzo ćemo biti u našem novom domu.
Jerod je još jednom pročitao reči na celufilmu pre nego što ga je uništio: NEDOVOLJNO PODATAKA ZA SMISLEN ODGOVOR.
Slegao je ramenima i pogledao viziploču. X-23 se sve više bližio.
 
*****
VJ-23X s Lameta se zagleda u crne dubine male trodimenzionalne karte galaksije i primeti:
— Pitam se nismo li smešni što se toliko brinemo za to?
MQ-17J s Nikrona strese glavom:
— Mislim da nismo. Znaš i sam da će za pet godina galaksija biti puna ako se nastavi sadašnja stopa ekspanzije.
Obojici je bilo po dvadesetak godina. Bar su tako izgledali. I obojica su bili visoki i savršeno oblikovani.
— Ipak — reče VJ-23X — dvoumim se da li da Savetu galaksije podnesem pesimističan izveštaj.
— Ja na tvom mestu ne bih ni uzimao u obzir nikakav drugačiji izveštaj. Prodrmaj ih malo. Moramo da ih razbudimo.
VJ-23X uzdahnu:
— Svemir je beskonačan. Stotine milijardi galaksija stoji nam na raspolaganju. I više.
— Stotine milijardi nije beskonačno. Osim toga, taj broj svakim danom postaje sve konačniji. Razmisli malo! Pre dvadeset hiljada godina čovečanstvo je prvi put rešilo problem iskorišćavanja energije zvezda i nekoliko vekova kasnije međuzvezdana putovanja postala su stvarnost. Čovečanstvu je trebalo milion godina da popuni jedan mali svet, a zatim je za samo petnaest hiljada godina napunilo ostatak galaksije. Danas se stanovništvo udvostručuje svakih deset godina...
VJ-23X ga prekide:
— Za to možemo zahvaliti besmrtnosti.
— Vrlo dobro. Besmrtnost postoji i moramo je uzeti u obzir. Priznajem da besmrtnost ima i svoju nezgodnu stranu. Galaktički AC je rešio mnoge probleme za nas, ali je rešivši problem starosti i smrti upropastio sva ostala rešenja.
— Pa, pretpostavljam da ti ne bi hteo da odustaneš od života.
— Nikako — odsečno odvrati MQ-17J, a zatim nastavi blažim tonom. — Još ne. Nisam ni u kom slučaju toliko star. Koliko je tebi godina?
— Dve stotine i dvadeset tri. A tebi?
— Meni još nisu ni dve stotine. Ali da se vratimo onome o čemu smo pričali. Stanovništvo se udvostručuje svakih deset godina. Nakon što popunimo ovu galaksiju, sledeća galaksija će biti popunjena za deset godina. U sledećih deset godina popunićemo još dve galaksije. Još jedna decenija i još četiri galaksije. Za sto godina popunićemo hiljadu galaksija. Za hiljadu godina, milion galaksija. Za deset hiljada godina, čitav poznati svemir. I šta onda?
— Osim toga — reče VJ-23X — tu je i problem transporta. Pitam se koliko će jedinica zvezdane energije biti potrebno za prebacivanje tolikog broja ljudi iz jedne galaksije u drugu.
— To je vrlo dobro pitanje. Čovečanstvo već sada troši dve jedinice zvezdane energije godišnje.
— Veći deo te energije se rasipa. Uostalom, naša galaksija sama izbacuje hiljade jedinica zvezdane energije godišnje, a mi koristimo samo dve jedinice.
— I to je tačno, ali i sa stopostotnim iskorišćenjem samo ćemo odložiti kraj. Naše energetske potrebe rastu geometrijskom progresijom, brže nego broj ljudi. Nestaće nam energije pre nego što nam ponestane galaksija. To je važan momenat. Vrlo važan.
— Moraćemo jednostavno da proizvodimo nove zvezde od međuzvezdane prašine.
— Ili možda da za to upotrebimo izgubljenu toplotu? — podrugljivo upita MQ-17J.
— Možda postoji način kojim bismo mogli da obrnemo entropiju. Morali bismo da pitamo Galaktički AC.
Iako VJ-23X nije zaista ozbiljno shvatao sopstvenu opasku, MQ-17J izvuče svoj AC-kontakt iz džepa i stavi ga ispred sebe na sto.
— Pa, gotovo da bih to i učinio — reče. — To je problem koji će čovečanstvo jednog dana morati da reši.
Ozbiljno se zagledao u svoj mali AC-kontakt. Bila je to samo kockica zapremine 2 kubna inča, ali je hiperprostorom bila povezana sa velikim Galaktičkim AC-om koji je opsluživao celo čovečanstvo. Preko hiperprostora AC-kontakt je bio sastavni deo Galaktičkog AC-a.
MQ-17J se zamisli. Pitao se hoće li jednog dana, tokom svog besmrtnog života, videti Galaktički AC. Galaktički AC se nalazio na jednom malom nebeskom telu, rezervisanom samo za njega. Bila je to zapravo mreža snopova sila koje su držale na okupu materiju u kojoj su talasi sub-mezona zamenili nekadašnje nezgrapne molekularne cevi. Ipak, uprkos njegovoj sub-eteričnoj konstrukciji, bilo je poznato da prečnik Galaktičkog AC-a iznosi punih hiljadu stopa.
Odjednom se MG-17J obrati svom AC-kontaktu:
— Može li se entropija ikad obrnuti?
VJ-23X ga zaprepašćeno pogleda.
— Slušaj, nisam zaista mislio da bi to trebao da pitaš — reče.
— Zašto da ne?
— Pa, obojica znamo da je reverzija procesa entropije nemoguća. Ne možeš dim i pepeo ponovo da pretvoriš u drvo.
— Ima li drveća na tvojoj planeti? — upita MQ-17J.
Ućutkao ih je glas Galaktičkog AC-a, koji se, fin i prekrasan, začuo iz malog AC-kontakta na stolu: NEDOVOLJNO PODATAKA ZA SMISLEN ODGOVOR.
— Eto, vidiš! — reče VJ-23X.
Vratili su se svom poslu, izveštaju koji su morali da pripreme za Savet galaksije.
 
*****
Ze Prim mislima prelete novu galaksiju, jedva obraćajući pažnju na bezbrojne spirale zvezda koje su galaksiju opsluživale energijom. Ovu galaksiju nije video ranije. Hoće li ikada i da ih vidi sve? Bilo ih je toliko... Svaka opterećena delom čovečanstva. Doduše, bio je to skoro mrtav teret. Sve više i više pravu suštinu čoveka je trebalo tražiti ovde, u svemiru.
Umovi, ne tela! Besmrtna tela ostala su na planetama, u suspenziji tokom eona. Povremeno bi se budila da obave neku fizičku aktivnost, ali je to postajalo sve ređe. Sve je manji broj novih osoba nastajao i pridruživao se već i onako ogromnom mnoštvu, ali nije ni bilo važno. U svemiru je svakako bilo malo mesta za nove jedinke.
Ze Prim se trgnu iz svojih razmišljanja kad je osetio bestelesno prisustvo nekog drugog uma.
— Ja sam Ze Prim — reče. — A ti?
— Ja sam De Jedan. Tvoja Galaksija?
— Nazovimo je samo Galaksija. A tvoja?
— I mi našu zovemo tako. Svi ljudi zovu svoju galaksiju Galaksijom i ništa više. Zašto da ne?
— Tačno. Budući da su sve galaksije iste.
— Ne sve galaksije. Sa jedne određene galaksije mora da je potekla ljudska rasa. To je razlikuje od ostalih.
— Sa koje? — upita Ze Prim.
— Ne znam. Univerzalni AC bi trebao da zna.
— Da ga pitamo? Odjednom sam znatiželjan.
Ze Primova percepcija se raširi sve dok se same galaksije nisu suzile, pretvorile se u novu, difuzniju prašinu na mnogo većoj pozadini. Stotine milijardi galaksija, svaka sa svojim besmrtnim bićima, svaka sa svojim teretom inteligencija i umova koji su slobodno lutali svemirom. Ipak, jedna od njih bila je jedinstvena među njima, jer je to bila prvobitna galaksija. Jedna od njih prošla je, u neodređenoj i davnoj prošlosti, kroz razdoblje kad je ona bila jedina galaksija koju je čovek nastanjivao.
Ze Prima je obuzela znatiželja. Hteo je da vidi tu galaksiju i on pozva:
— Univerzalni AC! S koje galaksije potiče čovečanstvo?
Univerzalni AC ga je čuo, jer su njegovi receptori bili spremni na svakom svetu i u celom svemiru, a svaki je receptor kroz hiperprostor bio povezan s nekim nepoznatim mestom gde je samovao Univerzalni AC.
Ze Prim je znao samo jednog čoveka čije su misli doprle na dovoljnu udaljenost od Univerzalnog AC-a da je mogao nešto da oseti, i taj je čovek primetio samo sjajnu kuglu, prečnika dve stope, koja se jedva nazirala.
— Ali, kako to može biti čitav Univerzalni AC? — upitao ga je Ze Prim.
— Većim delom se nalazi u hiperprostoru — glasio je odgovor. — Međutim, ne mogu ni da zamislim u kakvom obliku.
Niti je to mogao da zamisli i iko drugi jer su davno prošla vremena, a Ze Prim je to dobro znao, kad je bilo koje ljudsko biće učestvovalo u stvaranju Univerzalnog AC-a. Svaki je Univerzalni AC projektovao i gradio svog naslednika. Svaki je od njih, tokom miliona godina svog postojanja, akumulirao potrebne podatke za gradnju boljeg, složenijeg i sposobnijeg naslednika u koji je tada uranjala njegova baza podataka i njegova individualnost.
Univerzalni AC prekide Ze Primove misli. Ne rečima, već vodeći ga kroz svemir. Poveo je Ze Primov um nejasnim morem galaksija, sve dok se jedna od njih nije jasno razložila u zvezde.
Osetio je misao, beskonačno daleku, ali i beskonačno jasnu. — OVO JE PRVOBITNA GALAKSIJA ČOVEKA.
Ali, bila je, ipak, ista. Ista kao i sve druge. Ze Prim prikri svoje razočarenje.
De Jedan, čije su misli pratile Ze Primove, odjednom reče:
— Zar je jedna od ovih zvezda prvobitna zvezda čoveka?
Univerzalni AC reče:
— ČOVEKOVA PRVOBITNA ZVEZDA PRETVORILA SE U NOVU. ONA JE SADA BELI PATULJAK.
— Jesu li ljudi na njoj poginuli? — zaprepašćeno upita Ze Prim ni ne razmišljajući.
— KAO I UVEK U TAKVIM SLUČAJEVIMA, ZA NJIHOVA FIZIČKA TELA JE NA VREME SAGRAĐEN NOVI SVET — reče Univerzalni AC.
— Da, naravno — primeti Ze Prim, ali ga je ipak obuzimao osećaj gubitka. Oslobodio je misli iz prvobitne galaksije čoveka, vrativši se nazad, među nejasne svetle tačkice. Nije više nikada hteo da je vidi.
— Šta ti je? — upita De Jedan.
— Zvezde umiru. Prvobitna zvezda je mrtva.
— Sve zvezde moraju da umru. Zašto da ne?
— Ali kad sva energija nestane, naša će tela konačno umreti, a i ti i ja sa njima.
— Za to će trebati milijarde godina.
— Neću da se to dogodi, ni nakon milijardi godina. Univerzalni AC! Kako sprečiti umiranje zvezda?
Činilo se da to zabavlja De Jedan.
— Ti pitaš može li se smer entropije okrenuti?
Univerzalni AC odgovori:
— JOŠ NEMA DOVOLJNO PODATAKA ZA SMISLEN ODGOVOR.
Misli Ze Prima vratiše se u njegovu galaksiju. Nije više obraćao pažnju na De Jedan, čije je telo možda čekalo na nekoj galaksiji udaljenoj bilion svetlosnih godina. Ili na zvezdi nedaleko od Ze Primove zvezde. To i nije bilo važno.
Nesretan, Ze Prim poče prikupljati vodonik iz međuzvezdanog prostora da sagradi malu vlastitu zvezdu. Ako zvezde jednog dana moraju da umru, mogla se barem koja i napraviti.
 
*****
Čovek je razgovarao sa samim sobom, jer je, u neku ruku, Čovek psihički bio jedno. Sastojao se od biliona, biliona, biliona besmrtnih tela; svako je bilo na svom mestu, počivalo, mirno i nekvarljivo, prepušteno brizi savršenih i isto tako nekvarljivih automata, dok su se misli svih tela slobodno mešale i stapale jedna s drugom, neraspoznatljive.
— Svemir umire — reče Čovek.
Čovek pogleda galaksije koje su tamnele. Gigantske zvezde, rasipnici, davno su nestale, u najnejasnijem razdoblju nejasne daleke prošlosti. Skoro sve zvezde su bile beli patuljci. Lagano su bledele, približavajući se svom kraju. Od međuzvezdane prašine građene su nove zvezde, neke prirodnim procesima, neke od strane čoveka, a i one su sada nestajale. Bilo je moguće i izazvati sudare belih patuljaka i tako graditi nove zvezde od energije koja bi se na taj način oslobađala, ali hiljadu uništenih belih patuljaka davalo bi samo jednu novu zvezdu, a i ta bi jednom nestala. Čovek reče:
— Pažljivim upravljanjem, pod kontrolom Kosmičkog AC-a, energija koja je preostala u svemiru trajaće milijarde godina.
— Čak i tako — reče Čovek — svemu će jednog dana doći kraj. Koliko god da je štedimo, koliko god da je čuvamo, energija koja je jednom utrošena nestaje i ne može da se vrati. Entropija mora uvek da se povećava, do maksimuma.
Čovek reče:
— Zar smer entropije ne može da se okrene? Upitajmo Kosmički AC.
Kosmički AC ih je okruživao, ali ne u prostoru. Ni jedan njegov deo nije se nalazio u prostoru. On se nalazio u hiper-prostoru i bio je sačinjen od nečega što nije bila ni materija ni energija. Njegova veličina i priroda nisu se više mogle protumačiti pojmovima koje bi čovek mogao da razume.
— Kosmički AC! — reče Čovek — Kako postići reverziju entropije?
Kosmički AC odgovori:
— JOŠ NEMA DOVOLJNO PODATAKA ZA SMISLEN ODGOVOR.
— Prikupi dodatne podatke — reče Čovek.
— UČINIĆU TO — odgovori Kosmički AC. — TO VEĆ ČINIM STOTINU MILIJARDI GODINA. MOJIM PRETHODNICIMA I MENI TO JE PITANJE POSTAVLJENO MNOGO PUTA. SVI PODACI KOJE POSEDUJEM JOŠ SU NEDOVOLJNI.
— Hoće li doći vreme — reče Čovek — kad će podaci biti dovoljni? Da li je problem nerešiv u svim zamislivim okolnostima?
Kozmički AC reče:
— NIJEDAN PROBLEM NIJE NEREŠIV U SVIM ZAMISLIVIM OKOLNOSTIMA.
— Kada ćeš imati dovoljno podataka da odgovoriš na to pitanje?
— JOŠ NEMA DOVOLJNO PODATAKA ZA SMISLEN ODGOVOR — reče Kosmički AC.
— Hoćeš li i dalje da radiš na tome? — upita Čovek.
— HOĆU — reče Kosmički AC.
— Čekaćemo — reče Čovek.
 
*****
Zvezde i galaksije su umrle i ugasile se, a svemir je potamneo nakon deset biliona godina iscrpljivanja.
Jedan po jedan, Čovek se stapao sa AC-om. Svako je fizičko telo gubilo svoj psihički identitet, na način koji u neku ruku nije predstavljao gubitak već dobitak.
Čovekov poslednji um zastade pre stapanja, prelećući svemir u kojem nije bilo ničeg osim ostataka jedne, poslednje tamne zvezde. I ničeg drugog osim neverovatno razređene materije, nasumice uskovitlane poslednjim ostacima toplote koji su asimptotički nestajali na putu do apsolutne nule.
— Zar je to kraj, AC? — upita Čovek. — Zar ovaj haos ne može ponovo da se pretvori u svemir? Zar to nije moguće?
— JOŠ NEMA DOVOLJNO PODATAKA ZA SMISLEN ODGOVOR — reče AC.
Čovekov poslednji um se stopio i postojao je samo AC, a i on u hiperprostoru.
Materija i energija su nestale, a s njima i prostor i vreme. Čak je i AC postojao samo zbog tog jednog poslednjeg pitanja na koje nikada nije dao odgovor, još od doba kad je neki polupijani kompjuterski tehničar, pre deset biliona godina, postavio to pitanje kompjuteru s kojim je AC imao mnogo manje veze nego bilo koji čovek sa čovekom.
Na sva ostala pitanja su dati odgovori, ali AC nije mogao da oslobodi svoju svest sve dok ne dâ odgovor i na ovo, poslednje pitanje.
Konačno su prikupljeni svi podaci. Ništa nije preostalo.
Ali je sve te podatke trebalo dovesti u potpunu korelaciju, u sve moguće odnose.
Na to je utrošen vanvremenski interval.
I tako se dogodilo da je AC saznao kako se može postići reverzija smera entropije.
Ali nije bilo više čoveka kojem bi AC mogao da dâ odgovor na poslednje pitanje. Nema veze. Odgovor će se, demonstracijom, sam pobrinuti za to.
Prošao je još jedan vanvremenski interval dok je AC razmišljao kako da to najbolje učini. AC je pažljivo sređivao program.
Svest AC-a sadržavala je sve što je nekad bio svemir i sve što je sada bio haos. To treba uraditi korak po korak.
I AC reče: NEKA BUDE SVETLOST!
I bi svetlost...
 
 
Autor: Isak Asimov 1956
Prevod: Ivan Matić 2014

Zingaro wrote:Otvorio sam ovu temu zbog onog idiota koji se kurchi da je Hrvat.mada svojim upisima sama kalja pravo hrvatsko nasledje.Nisu srbi svugdje i sve,ali su opet na pravoj strani Povijesti,dakle protiv zla

 Ajme Zingaro, puno radim i prilično sam umorna i ne čitam više puno kao prije. Ovu priču koju si pejstao pročitat ću nekad u slobodno vrijeme. Ali ova gornja rečenica mi zapela za oko. Ti misliš da su Srbi u Foči i Srebrenici i u Vukovaru i Škabrnji bili na pravoj strani povijesti? To su samo izdvojena 4 mjesta svjetski priznatog zločina. Pa kako su onda protiv zla?