Dežulović kaže: ‘Jebo vas Vukovar’ i svi skaču na zadnje noge, a kad ministar radi protiv bh. Hrvata, nitko ništa?

Noor wrote:

Ringo10 wrote:Noorka, Dezulovic je ovdje u pravu
Izadjite vise iz tog rata u pizdu materinu

Rat...ja mrzim i da mislim o njemu
Ne trebaju trereni, borbe, granate i snajperi ...pusti to
Samo iskljuci struju i vodu na 4 godine  i ukljuci to ponovo krajem 2025te godine ...Pa da znas kako je bilo u Sarajevu

Jebes rat ...vi u Hrvatskoj zavrsite ttaj rat vec jednom

Ringo, taj đubar je i za vrijeme rata pisao satiričke kolumne o domovinskom ratu, nije to njemu došlo sada kao na vrh glave, pa eto zato..jel
taj smrad je 91. imao 27 godina i ako ga je rat toliko zanimao, što nije ratovao kao mnogi drugi?
ajde, nemoj nas učit plakat...znamo mi dobro s kim imamo posla
nek se goni u 3 lepe

vuksadinare wrote:

Noor wrote:

Ringo10 wrote:Noorka, Dezulovic je ovdje u pravu
Izadjite vise iz tog rata u pizdu materinu

Rat...ja mrzim i da mislim o njemu
Ne trebaju trereni, borbe, granate i snajperi ...pusti to
Samo iskljuci struju i vodu na 4 godine  i ukljuci to ponovo krajem 2025te godine ...Pa da znas kako je bilo u Sarajevu

Jebes rat ...vi u Hrvatskoj zavrsite ttaj rat vec jednom

Ringo, taj đubar je i za vrijeme rata pisao satiričke kolumne o domovinskom ratu, nije to njemu došlo sada kao na vrh glave, pa eto zato..jel
taj smrad je 91. imao 27 godina i ako ga je rat toliko zanimao, što nije ratovao kao mnogi drugi?
ajde, nemoj nas učit plakat...znamo mi dobro s kim imamo posla
nek se goni u 3 lepe

...i jos je kao novinar usao u vukovar drugi dan kad je pao..sigurno se predstavio kao hrvatski i hrvat...tad kako je rekao sljivancanin u vukovar nije mogao uci 'bilo tko' da nije provjeren narocito novinari i to sa ovog govornog podrucja

REPORTAŽA KOJA SE PAMTI Novinar Slobodne Dalmacije ušao 1991. u okupirani Vukovar

Dan ranije dva sata sam pukovniku Pavloviću iz Službe za informisanje SSNO objašnjavao zašto želim vidjeti mrtvi grad. U sobici na četvrtome katu velebnog socijalističkog zamka u Ulici kneza Miloša palio sam cigaretu (“Sad će drug pukovnik, druže... kako ono rekoste, Dežulović?”) i prisjećao se srednjoškolskog ljeta 1982., švercanja u vlaku iz kojeg su nas izbacili u Brčkom i jednog dana u Vukovaru. Devet godina i dva sata kasnije pukovnik Pavlović mi ljubazno saopćava da mi ni uz najbolju volju ne može dati dozvolu za posjet Vukovaru, jer “ne može da mi garantuje tamo ličnu bezbednost, ako razumete šta hoću da kažem”.

“Znate, ljudi su tamo, kako da kažem, još... nervozni, razdražljivi, sem toga, još se puca, još ima skrivenih ustaša po Vukovaru... a i svugde ima tih ekstrema, razumete, lakih na oružju. Ja ne mogu da na sebe preuzmem odgovornost za vaš život... molim vas da me razumete!” Primjećujem da je dosta neobično da mi “moja” “oslobodilačka vojska” ne može garantirati sigurnost od sebe same, ali pukovnik se smije i “zna da ja ipak razumem”. Završavamo ovaj za obojicu neugodan razgovor i ja sam pomiren s time da Vukovar neću vidjeti. Ipak...

“Ti si taj novinar? Ja sam Bogoljub, zovi me Boža. Ja ću da ti budem dozvola... Jebeš pukovnika, mene tamo svi znaju! Idem svaki dan u Vukovar i... možeš sa mnom, ja ću da te odvedem. Taj užas svi moraju da vide. Ti samo ćuti i ne pričaj s nikim tamo... jebi ga. Samo gledaj i povraćaj... al’ nemoj u džip, ha ha ha... Sutra u osam i nemoj da kasniš!”

Nakon sat i pol provedenih u nekoj odvratnoj birtiji u Šidu Božo se vraća s dvojicom rezervista iz press-centra i kaže mi da su izbile nepredviđene komplikacije. Neće moći bez dozvole, koju ovdje moram da dobijem, a ne mogu je dobiti... “Jebi ga, šta da ti kažem... znaš i sam zašto.” Ostajem s rezervnim kapetanom Beloševićem iz Pančeva, dok Božo još nešto ne pokuša.

Uz šestu ili sedmu kavu kapetan, ljubazan čovjek (nastavnik biologije), uvjerava me da nema frke da me puste, ali “ima budala, čoveče, još se puca... ma neće oni ni da te pitaju odakle si, ubiće te, bre, za tu jaknu, razumeš... ti Šešeljevi tamo, rezervisti... to je pijan i lud svet! Evo, ja te molim da ne ideš...”. Počinjem i ja razmišljati ima li smisla i već odustajem, ali dolazi Božo i kaže mi da upadam. “Idemo, kasnim već...”

Kapetan mu još nešto govori s druge strane džipa, Božo se smije i krećemo. S nama, na zadnjem sjedištu, ide i jedan njegov prijatelj, rezervist, Smederevac. Smrdi na šljivovicu, znoj i smrt. Ćutim njegov zadah, a u retrovizoru vidim automatsku pušku. Ne odvajam pogled od njega, ne djeluje mi naročito veseo čovjek. Prvi put danas šaljem samog sebe u kurac. Da li me je strah? Srce mi tuče poput minobacača... “Ajde, čoveče, dok si sa Božom, nema frke... Kako sam isposlovo da ideš? Idi, bre, jesam ti obećo?...”

vuksadinare wrote:Sve je to agentura neka netko dokaze da nije

vuksadinare wrote:..interesantno kako pred obljetnice jasenovca,brezovice nema ovakvih ispada,svadja izmedju zokija i plenkija,farbanja murala..nego uvijek pred obljetnice iz domovinskog rata...previse cesto da bi bilo slucajno